Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić


U isto­ri­ji ljud­ske mi­sli bi­lo je gro­ma­da. Je­dan od njih bio je Fri­drih Ni­če. Do­sti­gao je ne­be­ske vi­si­ne. Nje­goš je bio ge­ni­ja­lan. Iako je u nje­go­vo vri­je­me, čak i pri­je nje­ga, ve­li­ki Ge­te raz­vio du­a­li­zam, Nje­go­šev ge­ni­je je tu­ma­čio an­ta­go­ni­zam Bo­ga u pri­ro­di. Mno­gi su mi­šlje­nja da su Bog i pri­ro­da jed­no, jer su obo­je da­va­o­ci for­me. U pri­pi­si­va­nju Bo­gu da je isti­na mno­gi na­la­ze gre­šku. Ako je isti­na te­ška, gru­ba i sla­bo se pri­ma, ka­ko da ne­ko ko je lju­bav i slo­bo­da jed­no­stav­no i la­ko ne pla­si­ra isti­nu lju­di­ma?
Jed­no­stra­no i sli­je­po tu­ma­če­ći Ni­čea i nje­go­vu mi­sao „Bog je mr­tav“, Hi­tler je sa svo­jim plit­kim du­hov­nim do­me­ti­ma okre­nuo svi­jet na­gla­vač­ke. Sva­ka­ko je čo­vje­ku po­treb­na vje­ra kao za­šti­ta od mo­ral­nih i ljud­skih ogra­ni­če­nja. Iako pu­no lo­gič­kih pi­ta­nja pa­da na te­mu ču­da i mi­to­va, ni­ko ne­ma pra­vo da­va­ti jed­no­stra­ne su­do­ve o Bo­gu. Za­to ve­li­ki umo­vi mo­ra­ju stro­go vo­di­ti ra­ču­na o tu­ma­če­nju svo­jih za­mi­sli po­go­to­vo ka­da ih pri­mje­nju­ju oni ma­nje svje­sni.
Nje­go­šev ‘’Gor­ski vi­je­nac’’, ka­da se do­slov­no tu­ma­či, do­la­zi se do po­gub­nih po­sle­di­ca po či­ta­ve na­ro­de. Tu­ma­če­ći ve­li­ka­ne, pro­sječ­ni umo­vi mo­gu do­ći na is­tre­blji­vač­ke ide­je, da ne ka­žem na ge­no­cid­ne, kad se na­đu u po­zi­ci­ji da vla­da­ju. Ne­ki ko­ji se­be sma­tra­ju ve­li­ki­ma ne mi­sle o po­sle­di­ca­ma pla­si­ra­nja ra­znih „će­ra­nja“, kao i „ne­be­skih na­ro­da“. U da­na­šnje vri­je­me ova­kvih „tu­ma­ča“ je mno­go i oni su obi­lje­ži­li no­vi­ju isto­ri­ju. Za­pa­lji­ve ma­se sli­je­po i ne­kri­tič­ki se­be po­is­to­vje­ću­ju s na­ci­o­nal­nim, jer ne po­sje­du­ju ve­će vri­jed­no­sti u se­bi sem iden­ti­fi­ko­va­nja. Ne­ko re­če da je na­ci­o­na­li­zam vr­sta bo­le­sti pa bio on „cr­no­gor­ski“, „srp­ski“, „ru­ski“ ili „en­gle­ski“. Ta no­va bo­lest ko­ja je za­hva­ti­la svi­jet pred­sta­vlja se kao ne­što nu­žno, sve­to i pri­mar­no. Pa­dom kla­sne bor­be ko­ja se po­ka­za­la kao sa­vre­me­na ti­ra­ni­ja is­pli­va­lo je na­ci­o­nal­no. Svu­da u re­gi­o­nu no­si­o­ci te po­li­ti­ke su na vla­sti.
Šta se de­si­lo sa ko­smo­po­li­ti­zmom, mje­šo­vi­tim bra­ko­vi­ma, mon­di­ja­li­zmom? Ko je ra­stao u tom du­hu pla­tio je naj­ve­ću ci­je­nu... Hi­ste­ri­ja na­ci­o­na­li­zma oli­če­na u na­vi­jač­kim iz­li­vi­ma pro­gu­ta­la je pre­ten­den­te na sred­nju kla­su. Sred­nja kla­sa je uvi­jek bi­la no­si­lac pro­gre­sa i kul­tur­nog i du­hov­nog na­pret­ka. Da­nas lju­di ne či­ta­ju ni­šta osim šund li­te­ra­tu­re i to u ci­lju pre­pri­ča­va­nja. Sen­za­ci­o­na­li­zam, i to onaj pri­mi­tiv­ni, do­bio je na sna­zi. Eli­te su pri­mi­tiv­ne, gram­zi­ve i od­ro­đe­ne od na­ro­da. Za­što mi ima­mo ova­kve vo­đe? Mo­žda smo ih za­slu­ži­li.